Pričalo se o jednom starom ocu: Proživio je s lakoćom pedeset godina, a da nije kruha jeo ni vina pio. Jednom je priznao: „Okanio sam se bludnosti, tašte slave i gramzljivosti.“ Tada mu dođe stari otac Abraham pa ga upita: „Jesi li ti doista rekao te riječi?“ On odgovori: „Jesam.“ Na to mu stari otac Abraham rekne: „Gledaj, recimo, uđeš u svoju ćeliju i na svojoj rogožini nađeš ženu. Možeš li pomisliti da to nije žena?“ On odgovori: „Ne, ali ću se boriti s mislima da je ne bih dotaknuo.“ Na to mu je stari otac Abraham rekao: „Gledaj, ti dakle još nisi iskorijenio strast, ona još uvijek živi u tebi. Samo je svezana. Čuj, kad ideš naokolo pa među kamenjem i kojekakvim krhotinama spaziš zlato, može li tvoj razum to promatrati kao i ostalo?“ On odgovori: „Ne, ali borim se u mislima da ga ne podignem!“ Tad mu reče starac: „Pazi, u tebi još živi pohlepa, premda je i ona svezana.“ Ponovno stari otac Abraham reče: „Poslušaj ovo o dvojici braće: jedan te od njih ljubi a drugi mrzi i čini ti zlo. Dođu li k tebi, hoćeš li ih jednako prihvatiti.“ On odgovori: „Neću, ali ću se boriti u svojim mislima da bih ljubio i svog mrzitelja kao i onoga koji me ljubi.“ Tada mu reče stari otac Abraham: „Prema tome, strasti žive, ali ih samo sveci drže svezanima.“